Art Deko

Glamur, raskoš, džez zabave, vreme prohibicije, sve su to asocijacije na Art Deko. Ovaj stil je sve samo ne skroman i diskretan. Veliča život, hedonizam, luksuz, bogatstvo.

Art Deko enterijer

Art Deko dobio je svoj naziv po Međunarodnoj izložbi savremene dekorativne i industrijske umetnosti ( Exposition internationale des arts décoratifs et industriels modernes) održane u Parizu 1925. godine. Od tada ovaj glamurozni stil u arhitekturi i dizajnu postaje dominirajući u zapadnom svetu.

U građevinarstvu dolazi do upotrebe novih materijela, koji omogućavaju lakšu gradnju u visinu. Posebno se masovno koristi staklo. Jezik arhitekture u tom periodu vrlo je upečatljiv i naglašava monumentalnost. Zgrade su masivne i graciozne, ali bez kitnjaste fasadne dekoracije. Tipičan primer je zgrada Krajslera i Empire State Building u Njujorku. Kod nas dobar primer Art Deko arhitekture je Palata Albanije u Beogradu.

Empire State Building
Krajslerova zgrada

Dizaj enterijera u Art deko stilu je definitivno izbor bogatih. Volela ga je generacija kojoj je bilo dosta podsećanja na strahote Velikog rata, koja je bila željna luksuza i provoda. U svom raskošu, pretencioznosti i eklektizmu ponekad se kreće granicom kiča. Nameštaj se pravi od skupocenih egzotičnih materijala kao što je slonovača, zmijska ili zebrina ili ajkulina koža, drvo od abonosa.

Egzotični Art Deko enterijer

Kao što smo nagovestili, Art Deko stil nije isključiv, kao neki raniji stilovi poput Art Nuvo, koji nije prihvatao upliv klasičnih stilova. Frivolnst i oportunitet ovog stila je takav da prihvata  sve što je monumentalno i otmeno. Tako na primer, često se pojavljuju motivi stilizovane egipatske sfinge, egipatske piramide, motivi iz klasične grčke umetnosti, motivi iz afričke umetnosti.   

Korišćenje sfinge u Art Deko stilu

Na Art Deko stil je veliki uticaj imao prethodni Art Nuvo stil. Osnovna sličnost je ta što je stil dekoracije u oba pravca linearan, samo što su linije u Art Deko stilu prave, ili zvezdaste, dok su kod Art Nuvo-a izuvijane. Time se ističe širina i visina prostora. Takođe, na ovaj stil je dosta uticao kubizam. Forma je pojednostavljena i geometrizovana, a površine su čiste i svedene. To sve doprinosi monumentalnom izgledu i masivnosti.

Art Deko entrijer gde dominira zlatna boja

Paleta boja je bogata. Boje su jake i čiste, čime se postizao snažan kontrast. Često se uparuju zlatna i crna, što enterijeru daje posebnu pretencioznost. Postoji i crna varijanta Art Deko enterijera gde se dosta koriste tamne boje, kao što su crne ili tamnosive draperije, tamni zidovi i taman nameštaj.

Tamni Art Deko Enterijer

Nije ni čudo što je Art Deko postao toliko popularan u Americi. On najviše liči na ono što zovemo američkim snom. Vremenom se 30-tih godina u Americi razvila posebna vrsta Art Deko – moderni Strimlajn. Moderni Strimlajn je prenaglašavao aerodinamičnost i futurizam. Ne samo što su automobili i vozovi bili aerodinamični (za čim, s obtirom na brzine koje su mogli tada da postignu, i nije bilo mnogo potrebe) nego su aerodinamični bili usisivači, tranzistori, pa čak i kreveti. Narativ Modernog Strimlajna je bila brzina, uzbuđenje, mladost. 

Staklena sklulptura iz 1928.
lokomotiva “Vojvodkinja od Hamiltona”
Tranzistor

Nakon II svetskog rata Art Deko polako ustupa mesto modernom Internacionalizmu. Međutim jaki uticaji Art Deko stila ostali su do danas, posebno u luksuznim enterijerima. Reklo bi se da je da Art Deko stil govori univerzalnim i vanvremenskim jezikom luksuza i raskoši i da će kao takav uvek imati svoje mesto u otmenim enterijerima.

Art Nuvo

Kako bismo opisali ovaj izuzetno autentičan pokret u arhitekturi, umetnosti i dizajnu enterijera s kraja IX veka. Uzbudljiv, intigrantan, šarmantan, psihodeličan. Asimetrični dizajn floralnih oblika, bogate dekoracije ispraćene dugim, izuvijanim linijama. Možemo takođe reći da Art Nuvo predstavlja prvi prodor modernog dizajna, koji nije zasnovan na klasičnim uzorima, već  mu je jedini putokaz estetika samog dizajna kao takvog.

                          Vila Majorele, Nansi, Francuska

      Čuveni Italijanski dizaner, Karlo Bugati, asimetrična stolica

Art Nuvo (bukvalni prevod – nova umetnost) je pokret u umetnosti i arhitekturi nastao u Belgiji i Francuskoj 1890 godine, kao reakcija na imitativnu arhitekturu IX veka. Ovaj buntovnički umetnički pokret se vrlo brzo proširio na celu Evropu, kao i Ameriku. U Nemačkoj se recimo zvao Jugendstil (stil mladih), u Austriji Bečka Secesija, u Kataloniji Modernisme, u Italiji Libetry a u Engleskoj se još zvao i Modern Style.

Njegove početke reprezentuje hotel Tasel u Briselu. Hotel Tasel, koji je projektovao Viktor Horta, belgijski arhitekta, završen je 1893. godine i predstavlja tipičan Art Nuvo stil u arhitekturi i dizajnu enterijera. Poznat je po svojim raskošnim stepenicama, vitkog i vijugavog oblika, po bogatoj dekoraciji koja vas uvlači u prostor, po prozirnom staklenom svodu bogato dekorisanog vitraža. Art Nuvo inače nije industrijski dizajn, već zanatski i unikatni. Zbog toga nikad nije bio dostupan širokim narodnim masama.

                   Hotel Tasel u Briselu, čuveno stepenište

Svoj vrhunac Art Nuvo je doživeo 1900. godine, tokom svetske izložbe u Parizu. Mnoge izložbene hale bile su dekorisane u ovom stilu, posebno paviljon posvećen dekorativnoj umetnosti. Tada je pušten u rad pariski metro i otvoren čuveni ulaz u metro, dizajniran i dekorisan u stilu Art Nuvo.

                                             Pariski metro

Art Nuvo je pre svega pokret u umetnosti u kojem su umetnici nastojali da prevaziđu jaz između lepih i dekorativnih umetnosti. Najpoznatiji slikari ovog stila su: Čeh, Alfonso Muha, Austrijski slikar. Gustav Klimt i veliki francuski slikar Anri Tuluz Lotrek, čiji su posteri obeležili ovaj period. U to vreme vladalo je veliko oduševljenje japanskim duborezima, čiji se umetnički stil savršeno uklapao u Art Nuvo.

                             Tuluz Lotrek, poster

                             Tuluz Lotrek, čuveni poster

                                  Japanski duborez

Posebno mesto, kada govorimo o velikim arhitektama iz ovog perioda u Španiji, pripada katalonskom geniju, Antoniu Gaudiu. Do danas je sedam njegovih građevina UNESKO, proglasio svetskom kulturnom baštinom. Treba reći da, iako se smatra da jedan period njegovog stvaralaštva pripada Art Nuvo stilu, odnosno španskom Modernismo, Gaudi je toliko jedinstven da je zapravo njegov stil samo njegov. Njegove čarobne građevine, sa svojim prirodnim, negeometrijskim oblicima, izgledaju kao da su izašle iz neke bajke i ne mogu se uporediti ni sa čim što je do tada postojalo.

                                    Gaudi, Sagrada Familija

Art Nuvo dizajn je u Americi postao poznat po nakitu i ukrasnim predmetima koje je proizvodila kompanija Tifani. Na vlasnika kompanije Luisa Tifanija snažno je uticala pomenuta izložba u Parizu, tako da njegovi proizvodi imaju prirodne cvetne oblike, ili su inspirisani pticama i insektima u letu. Tifani lampe sa svojim cvetnom staklenom ornametikom i dan danas su čuvene i veoma tražene.

                                           Tifani Lampa

Kako je Art Nuvo odjednom nastao i brzo se proširio, tako se brzo i posle kratkog vremena počeo smatrati prevaziđenim. Već od 1910 njega sve više počinje da zasenjuje glamurozni sjaj Art Deko-a. Međutim, Art Nuvo je ponovo postao popularan 60-tih i 70-tih godina XX veka u vreme Hipi pokreta. Njegova vijugava psihodelična floralna dekoracija i žensko telo kao česta tema slikarstva ovog perioda, savršeno se uklapala u narative Hipi pokreta, kao što su konzumiranje droga, slobodna ljubav, ljubav prema prirodi.

                                  Hipi poster u stilu Art Nuvo

                               Umetnička slika-Hipi devojke

Art Nuvo dizajn je snažan i autentičan, zahteva veliku imaginaciju i majstorstvo dizajnera i zbog toga nije za svakoga. Uz pomoć dobrog enterijeriste koji bi pažljivo osmislio kompoziciju, pojedini ukrasni predmeti iz Art Nuvo perioda bi ostavili vrlo upečatljiv utisak u enterijeru.

Bauhaus

Ako o Bauhausu hoćete da na brzino nešto saznate na internetu najčešće će te pročitati da je to pravac u arhitekturi i dizajnu nastao pre 100 godina u Vajmaru, da ga karakterišu jednostavnost i praktičnost, kao i da je izvršio veliki uticaj na savremene stilove u dizajnu.

                                     Bauhaus enterijer

Bauhaus je pre svega avangardni umetnički pokret u Nemačkoj nastao nakon I svetskog rata, poput avangardnih pokreta u drugim evropskim zemljama tog vremena. Tako je, na primer, u Rusiji u to vreme postojala Ruska avangarda, odnosno Konstruktivizam u slikarstvu, u Francuskoj i Belgiji je nastao Art Nuvo i brzo se proširio po drugim zemljama, premda je nešto kasnije u celoj Evropi u arhitekturi i dizajnu enterijera zavladao moderni glamurozni stil – Art Deko. Ovde ne treba zaboraviti ni moderni pokret u Holandiji – De stijl. Kod nas (u tadašnjoj Kraljevini SHS) postojao je čuveni avangardni umetnički pokret Zenitizam, okupljen oko Branislava Micića (umetnički Branko Ve Poljanski) i avangardnog časopisa Zenit. “

Školu Bauhausa osnovao je u Vajmaru 1919. godine Valter Gropijus, nemački arhitekta, sa idejom da spoji arhitekturu, dizajn i umetnost u jedinstvenu celinu koju je nazvao totalna umetnost. Osim Gropijusa većina predavača u školi Bauhausa i pripadnika ovog pokreta bili su slikari i vajari, među kojima su dva čuvena avangardna slikara, jedan švajcarski i jedan ruski – Pol Kle i Vasilij Kadinski.

osnivač Bauhausa Valter Gropijus                   
Valter Gropijus

Ovu ideju će te najbolje shvatiti ako pogledate rekonstrukciju (klikni) baleta Oskara Šlemera, člana Bauhaus grupe. Vidite kako su dizajnom kostima geometrizovali ljudsko telo. Ovi umetnici verovali su da dolazi novo vreme indutrije i gledali su na inustrijske oblike (klipove, ležajeve, šrafove, šine) očima umetnika, pridajući im atribute monumentalnosti i izvorne čistote i snage. Oni su hteli da svim objektima i predmetima koje koriste ljudi, oblikovanjem daju modernu umetničku crtu, da ih učine praktičnim i jeftinim, tako da široke mase mogu da ih priušte. Na taj način želeli su da naprave bolji svet u kome će se industrija i umetnost sjediniti. I to sve u vreme uspona nacizma.

                                                    Kostim baleta

Bauhaus je ipak najviše nasleđa ostavio arhitekturi i dizajnu nameštaja. Za mene Bauhaus dizajn je zanimljiv, nepredvidiv, iskren, uvek moderan. Enterijer na slici gore nema je rekonstrukcija kanelarije Valtera Gropijusa.

Pogledajte još neke legendarne delove nameštaja kreiranih u radionici Bauhausa. Na primer ovu stolicu koja je dobila naziv „Vasilijeva stolica“, jer se ruskom slikaru Vasilij Kadinskom jako svidela, ili ove jaslice za bebu, dizajnirana samo uz pomoć tri osnovna geometrijska oblika: trougla, kvadrata i kruga. A svaki od ta tri oblika obojen je u jednu od tri osnovne boje.

         čuvena lampa Vilijama Vagenfelda

kolevka

                        kolevka

Vasilijeva stolica

                                         Vasilijeva stolica

Pod pritiskom nacista Bauhaus škola se premestila iz Vajmara u Desau, a mesto Valtera Gropijusa zauzeo je Hans Majer. Ovaj arhitekta je fokus grupe pomerio više ka arhitekturi i za njegovo vreme nastalo je nekoloko čuvenih zgrada u Bauhaus stilu. Pritisak nacista postao sve veći, pa je škola po treći put morala da se premesti i to u Berlin, a na mesto direktora, umesto Majera, došao je poznati nemački arhitekta, Ludvig Mis van der Roe, koji je kasnije u Americi uveo ideju gradnje oblakodera od stakla sa čeličnim skeletom.

Konačno, kada su nacisti došli na vlast, 1933. godine, jedan od prvih poteza im je bio zabrana rada škole Bauhausa. Govorili su da je njena umetnost degenerativna i verovatno pod jevrejskim i komunističkim uticajem. Uistinu, škola Bauhausa nacistima nije bila nikakva pretnja. Njima je smetala avangarda kao takva, jer je nisu mogli nikako razumeti. A ono što ne mogu da razumeju i što je totalno različito od njihovog plitkog duha u njima je izazivalo bes.

Bilo kako bilo, većina umetnika škole Bauhaus emigrilaro je u Ameriku. Tamo su lako našli angažman i poput mnogih emigranata iz Evrope, pobeglih od suludih rešima, doprineli su vrtoglavom razvoju Sjedinjenih Država. Teško je opisati koliko je značajan uticaj Bauhausa na modernu arhitekturu i dizajn. Moderan dizajn nameštaja i bele tehnike 50-tih, godina sadrži vrlo prepoznatljivu estetiku Bauhausa. Kasnije je taj dizajn evoluirao ka minimalizmu, što i jeste jedan logičan put razvoja.

Moderna Bauhaus vila

                                       Moderna Bauhaus vila

Koliko je veliki uticaj Bauhausa na savremen dizajn najbolje se vidi po tome što fabrika Ikea inspiraciju svoj “revolucionaran dizajn”, koji je doveo do njenog planetarnog uspeha, u velikoj meri crpi u idejama Bauhaus škole. To se posebno može videti po izraženom geometrijskom i jednostavnom obliku njenog nameštaja, kao i čistim, jasnim bojama. To im daje neku primamljivu mladalačku svežinu, koja privlači potrošače širom sveta. Ikea je zapravo uzela neka zanimljiva dizajnerska rešenja Bauhausa za svoj nameštaj i maksimalno ih komercijalizovala. Izvorni Bauhaus dizajn nameštaja, osim u nekoliko slučajeva, previše je avangardan da bi mogao da doživi takvu komercijalizaciju. On će uvek ostati avangarda.

Svetlost, boje i kompozicija

Svako ko razmišlja o unutrašnjem prostoru svesno želi da njegovim uređenjem postigne estetsku vrednost. Estetska vrednost koju poseduje enterijer ima direktnu vezu sa iskustvom koje nam pruža prilikom njegovog posmatranja. Ako nam pruža zadovoljstvo u osnovi našeg iskustva, pa uživamo u proporciji, eleganciji, harmoniji ili jedinstvu formi-kaže se da ima pozitivnu estetsku vrednost. Suprotno tome je negativna estetska vrednost koja izaziva nezadovoljstvo, podsmeh ili gnušanje. Često takve enterijere još nazivamo kičastim.

Da bi se došlo do estetske vrednosti najvažnije je postići dobru kompoziciju. Kompozicija je suština svake vizuelne umetnosti. Ona mora, s jedne strane da bude čvrsta i povezana, da ima svoju unutrašnju logiku i neki svoj narativ, a sa druge strane da bude zanimljiva i intrigantna. Da bi neko bio dobar dizajner enterijera, on mora da ima osećaj za kompoziciju i da stalno razmišlja o njoj.

Кompoziciju enterijera čini sve, od rasporeda zidova, nameštaja, do svih predmeta, odnosno objekata koji se nalaze u prostoru. Dizajner enterijera mora da dobru kompoziciju i praktičnost ukopi u jednu celinu. S druge strane, manipulacijom bojama, svetlošću i senkama drastično može da se utiče kompoziciju unutrašnjeg prostora u kojem su već smešteni svi predmeti, odnosno objekti.

Najpre ću govoriti o veštačkom svetlu, tj. osvetljenju. Za osvetljenje se kaže da je četvrta dimenzija u arhitekturi, jer pravilnom i hrabrom upotrebom osvetljenja možete dramatično izmeniti unutrašnji prostor. Možete na primer učiniti da jedni zidovi nestanu, dok druge povećate i naglasite, ili možete razbiti monotonu površinu zida na više osvetljenih površina. Igrom svetlosti i senke možete napraviti vrlo uzbudljiv kontrast. U Americi i na Zapadu, gde je dizajn enterijera razvijen, razvila posebna grana – dizajn osvetljenja.

Osvetljenje možemo podeliti na opšte, namensko i akcentno osveljenje. Opšte osvetljenje nam pruža željeni nivo svetlosti u celoj prostoriji. Lusterima i lampama najčešće obezbeđujemo ovu vrstu osvetljenja. U zavisnosti od namene prostorije želećemo različit nivo opšteg osvetljenja. Obično ne želimo da opšte osvetljenje bude pretenciozno već da ravnomerno osvetljava prostor.

Namensko osvetljenje nam služi za obavljanje određenih radnji za koje nam treba drugačije osvetljenje od opšteg. Njime obično bolje osvetljavamo jedan deo prostorije. Recimo radna lampa, lampa za čitanje pored kreveta, osvetljenje za brijanje, šminkanje iznad ogledala su primeri namenskog osvetljenja.

Primer namenskog osvetljenja

Akcentnim osvetljenjem osvetljavamo određenu površinu koju želimo da naglasimo. Na primer to mogu biti slike na zidu ili vitrina sa knjigama. Akcentnim osvetljenjem koje “liže” celu površinu zida ili samo njegove delove, ostavljajući druge u mraku, možemo dramatično izmeniti prostor i napraviti mističan i uzbudljiv ambijent.

Primer akcentnog osvetljenja

Pitanje boja je više nego kompleksno i samo na tu temu bi mogao da se napravi poseban blog. Ovde ću reći samo par opštih i osnovnih stvari iz teorije boja i dati nekoliko saveta oko upotrebe boja u enterijeru, a verovatno ću ponovo i to obimnije pisati o bojama u nekom od narednih postova.

Boje su najesencijalniji element kompozicije. Dobrim i znalačkim slaganjem boja svaki enterijer ćemo učiniti lepim i upečatljivim. Svaka boja ima svoju energetsku vrednost. Svaka boja izaziva određeni psihološki efekat. Veliki ruski slikar Vasilij Kandinski je govorio da čuje muziku kada gleda umetničku sliku, kao i da, sa druge strane, može da „naslika“ muzičku kompoziciju.

Nekoliko osnovnih podela moramo da znamo da bismo mogli lakše da baratamo bojama. Prvo. boje se dele na tople i hladne. Svi sigurno znaju da su tople boje one iz spektra boja koji proizvodi vatra, a hladne da su zelena, plava i sve boje i nijanse koje se nalaze u spektru između njih. Tople i hladne boje izazivaju različit psihološki efekat. S toga je jako važno napraviti dobar balans između toplih i hladnih boja.

Teoretski gledano, crna i bela nisu boje jer je crna odsustvo svetlosti, pošto crna površina upija svu svetlost, dok bela odbija svu svetlost, odnosno ceo vidljivi spektar boja. Naravno mi vidimo crnu i belu kao boje i one isto izazivaju određeni psihološki efekat. Takođe, za dizajn enterijera jako su nam bitne i neutralne boje. Neutralna boja je na primer siva, ali i sve druge boje koje su izbleđenje i slabog inteziteta.

Pored ovoga postoji podela na osnovne i izvedene boje. Osnovne boje su crvena, plava i žuta. One ne mogu da se dobiju mešanjem drugih boja, odnosno mešanjem ove tri mogu da se dobiju sve druge boje. Sve druge boje su izvedene jer mogu da se dobiju mešanjem ove tri (iako ovo u praksi ide malo drugačije, na primer u štampačima postoje 4 boje čijim se mešanjem dobijaju sve ostale, a to su: žuta, crna, tirkizna i jedna varijanta ljubičaste, te mnogi smatraju poslednje dve osnovnim bojama). Da bismo najlakše predstavili ceo spektar boja najčešće koristimo točak boja.

Slaganje boja na točku boja

Točak boja nam može pomoći kada pravimo dekorativnu šemu koju ćemo koristiti za naš enterijer. Postoji nekoliko pravila kako se slažu boje koristeći točak boja, koje bi bilo pametno poštovati, pogotovo ako nemate puno iskustva u dizajnu enterijera. Prvo, dekorativna šema ne bi trebalo da ima više od tri boje u jednoj prostoriji jer bi prostorija bila previše šarena (tu ne računam nijanse iste boje). Takođe, boje ne smeju da se „nameću između sebe“, već da se harmonično slažu.

Prvo pravilo slaganja boja pomoću točka boja zove se analogno. Uzmemo nekoliko boja koje stoje jedna pored druge. Na primer svetloplavu i zelenu, ili tamnoplavu i ljubičastu. Tako ćemo imati blagi i nenapadni kontrast. Drugo pravilo se zove monohromno, Tu koristimo više nijansi iste boje. Na primer svetloplavu i tamnoplavu. Tu treba da pazimo da nam enterijer ne izgleda monotono jer nećemo imati jak kontrast. Treće pravilo je da koristimo komplementarne boje. Komplementarne boje na točku boja stoje jedna nasuprot druge. Na primer crvena i zelena, ili narandžasta i plava. Jasno je da na ovaj način postižemo najjači kontrast.   

Monohromno slaganje boja

Što se tiče neutralnih boja, one mogu da se slažu sa svakom bojom. Mogu sa drugom neutralnom ili sa bilo kojom jarkom bojom. Takođe, vrlo je bitno da jedna ista boja izgleda drugačije u zavisnosti koja je boja okružuje. Na primer ista nijansa crvene izgledaće manje crveno, a više recimo narandžasto ako je okružuje recimo jaka bordo, dok ako je okružuje bela izgledaće jarko crveno.

Od namene prostorije zavisi koje ćemo boje odabrati. Za spavaću sobu je bolje da odaberemo hladne ili neutralne boje, jer one deluju relaksirajuće. Zato za dečiju sobu možemo koristiti žive i tople boje. Pri tom, kada osmišljavamo kompoziciju i dekorativnu šemu moramo uzeti u obzir boje koje već postoje i koje nećemo menjati. Na primer ako imamo parket moramo računati da nam je pod već u žutosmeđoj boji, pa ćemo sa tom bojom slagati ostale boje.

Enterijer jakih kontrasta

Trebamo biti oprezni sa toplim jarkim bojama, kao što je na primer crvena ili žuta, jer ako je upotrebljavamo na prevelikoj površini delovaće napadno posle nekog vremena. Međutim, ako otvaramo lokal, recimo kafić i znamo da će ljudi provoditi u njemu, na primer, ne duže od sat vremena, onda ćemo možda baš želeti da ostavimo na naše goste upečatljiv utisak jarkim bojama.  

Enterijer u neutralnim nijansama

Za kompoziciju je jako bitno da neke detalje više istaknemo od drugih. Ne možemo sve da istaknemo. Dobar je savet da su nam veće površine zidova u nekoj neutralnoj boji, a da je neki detalj ili objekat (deo nameštaja, jastuk, slika, ukrasni predmet, biljka) u jarkoj upečatljivoj boji. Tako postižemo fokalnu tačku na koju se oko uvek prvo zaustavi. To nam je najlepši i najupečatljiviji deo prostorije i treba da se nalazi tamo gde svi mogu najlakše da ga vide.

Kamin kao fokalna tačka

Da bismo dobili zanimljivu kompoziciju dobro je da neke upečatljive boje ili oblike ponovimo više puta na više različitih mesta. Tako postižemo da kompozicija ima ritam. U arhitekturi se to radi postavljanjem, recimo niza stubova, ili niza prozora i sl. U enterijeru to može recimo biti žuti jastuk na ugaonoj garnituri, pa žuti luster koji visi sa plafona, pa recimo žuta lampa na vitrini za knjige koja je na suprotnoj strani prostorije od pomenute garniture.

Ponavljanje formi kojom se postiže ritam

Rekli smo da dobra kompozicija ima neku svoju unutrašnju logiku. Ona može biti simetrična i asimetrična. Simetrična kompozicija je kada prostoriju možemo da podelimo na dve iste (ili skoro iste) polovine. Kod asimetrične kompozicije namerno narušavamo simetriju. Ustvari i tu enterijer pravimo po simetričnoj logici, da bismo na kraju nekim luckastim detaljem „prevarili“ strog zakon simetrije. Meni lično je takav enterijer zanimljiviji jer ima u sebi nešto neočekivano. “

Simetrični enterijer
Asimetrična kompozicija

Što se ostalih pravila koje sam gore naveo tiče – pravilo je da nema pravila. Što ste kreativniji i sigurniji u sebe, to više možete da kršite pravila i verovatno ćete dobiti zanimljiviji i originalniji enterijer. Što naš narod kaže ”pravila su tu da se krše”.

Međutim ukoliko niste 100% sigurni kako će izgledati ono što ste zamislili i nemate baš puno iskustva u uređivanju enterijera, pametno bi bilo da potražite pomoć dizajnera enterijera, koji će vam pomoći da definišete svoje zamisli i uz pomoć kompijuterskog programa izraditi 3D sliku vašeg budućeg enterijera, koju onda može da menja prema vašim željama sve dok ne dođete do onoga što vam se najviše sviđa.   

Kao što sam gore već napisao, dobar enterijer mora pre svega biti praktičan, pa tek onda estetski kvalitetan. Nameštaj i drugi objekti ne smeju da ometaju kretanje, niti da onemogućavaju uobičajene pokrete. Osnovno pravilo ergonomije je da minimum prostora između objekata gde ljudi prolaze iznosi 90 cm. Između stola i stolice mora biti 60 cm, isto kao i između plakara i kreveta itd. Hodnik gde se očekuje da se ljudi mimoilaze treba da bude širok 120cm ili vise. Nezavisno od naših dizajnerskih zamisli, ova pravila ergonomije treba uvek poštovati.

Nekoliko stilova enterijera

Ako se upustite da istražujete o stilovima enterijera, verovatno ćete najpre naići na američke enterijeriste koji govore o 5, 6 ili čak 10 i više stilova enterijera. Ja mislim da oni svaku malo  veću varijaciju jednog stila proglašavaju novim stilom. Retko ko uredi enterijer striktno u jednom stilu. Gotovo uvek ljudi mešaju više stillova u skladu sa svojim afinitetima.

Moje mišljenje je (ne želim da tvrdim da je sigurno ispravno) da postoje tri osnovne vrste stilova enterijera. To su: starinski ili vintidž, ili kako ga još zovu, pariski vintidž stil, zatim klasični stil i savremeni stil (ovaj poslednji je prošao kroz bezbroj varijacija i od – 50-tih godina XX – tog veka – stalno se menja, a korene vuče iz Bauhaus dizajna i Art Deko-a). Suštinski ljudi uređuju svoja 4 zida ili u retro stilu, što je svojevrsan vid avangarde jer se razlikuje od uobičajenog, ili u klasičnom stilu jer ne žele da eksperimentišu sa enterijerom, niti da se previše razlikuju od drugih, već da imaju manje više uobičajen dom, ili u savremenom/modernom stilu jer vole sve što je moderno i futuristično. Naravno, najčešće enterijeri imaju elemente sva tri stila.

Da krenemo prvo od pariskog vintidž stila. Ovaj stil je u poslednje vreme postao veoma popularan (više u Evropi nego u Americi), odnosno vratio se u modu, jer su se ljudi uželeli zanatskog dizajna i zanatske obrade materijala. Takvi predmeti su pravi kontrast industrijskim proizvodima, s obzirom svaki izgleda kao unikat i kao da ima “dušu”. Dizajn nameštaja i kućnih predmeta ovog stila star je više od 100 godina, a mogli ste ranije da ga vidite uglavnom samo na selu, gde se najduže zadržao.

pariski stil                                                         Pariski stil

Zašto se još naziva pariskim? U starom zaštićenom jezgru Pariza, gde se turisti obično smeštaju, neke stare zgrade su, pored spoljnog izgleda, zadržale i manje više autentičan enterijer s kraja XIX veka. Ovaj ambijent  vas šarmira koliko i sam Pariz.  Odmah poželite da imate krevet od kovanog gvožđa, jednostavne drvene stolice sa tu i tamo oguljenom bojom, tako da se vidi tekstura drveta, stare ormare od punog drveta, kuhinjske vitrine sa staklenim vratima, luster od izuvijanog kovanog gvožđa.

Ovaj retro stil je istovremeno rustičan, romantičan, poseduje jedinstven šarm, ali nije kitnjast. Sada gotovo u svim velikim tržnim centrima nameštaja možete da vidite na primer noćni stočić sa jarećim nogama ili repliku fenjera. Boja je najčešće bela i namerno izguljena na pojedinim mestima. Koliko god to simpatično izgledalo meni se ne dopada jer se vidi da je tek izašlo iz fabrike, suviše je fensi, mada poneki takav predmet može da bude lep detalj u vašem enterijeru.

Šta reći za klasičan stil…  Klasičan stil nikada nije izlazio iz mode, mada se uvek po malo menjao u skladu sa vremenom. Daleko najviše enterijera je uređeno u klasičnom stilu. Klasičan stil je predvidiv, dakle svojstven je onima koji ne vole da eksperimentišu. Naravno klasični stil ima puno varijacija i menjao se u skladu sa vremenom. Ukoliko je previše kitnjast mogli bismo ga okarakterisati kao malograđanski. Ukoliko je previše retro, mnogi će za njega u žargonu reći da je „babski“.

              klasični stil                                          Klasični stil

U svakom slučaju nameštaj klasičnog stila je skoro uvek tamno braon boje na bordo i oker, nije geometrijskog i svedenog oblika, već ima fino zakrivljene crte, neretko je dekorisan rezbarenjem. Stilski nameštaj, kakav je recimo proizvodio Simpo, odgovara ovom stilu. Tepisi su obavezni. Oni su bogato dekorisani, sa resama ili bez, a najčeća boja osnove je crvena. Vitrine sa knjigama gde stoje i ukrasni predmeti imaju staklena vrata. Zidovi su ili beli ili bež do oker boje, ali često su zalepljene tapete u raznim dezenima. Svi se sećamo serije Bolji život. Enterijer stana glavne porodice u seriji je u jednoj od tipičnih varijanti klasičnog stila.

Ogromna većina nas je odrasla u ovakvom prostoru.  On nam se urezao u memoriju i većina nas nesvesno uređuje svoj prostor, reprodukujući svoj doživljaj enterijera iz detinjstvu. Pogotovo oni koji nisu previše razmišljali o enterijeru i koji žele da urede svoj dom na tzv. standardan, uobičajen način. Zato ovaj stil opstaje i uvek će opstajati (uz naravno promene koje prate vreme i modu) jer se prenosi „sa kolena na koleno“.  

A sada konačno da pređemo na moderni i savremeni stil. I moderni i savremeni stil u dizajnu enterijera imaju neke osnovne slične odlike. To su pre svega čisti geometrijski oblici i svedene površine. Lepota je viđena u samoj geometriji oblika. Jednom rečju jednostavnost. Ljudi koji uređuju svoj prostor u ovom stilu, kako oni danas tako i oni iz sredine 20-tog veka, žele da raskinu sa svim što je zastarelo, klasično i što je postalo dosadno. Oni prate modu i gledaju u budućnost. Oni nisu konzervativni ljudi, već su raduju promenama.

Moderni stil dizajna i enterijera vuče svoje korene iz umetničke avangarde u Evropi s početka 20-tog veka, pre svega iz škole Bauhausa. Budući da u Evropi u to vreme nije bilo mogućnosti da se ovakav dizajn i uopšte način viđenja lepog proširi, on je nakon drugog svetog rata našao vrlo plodno tle u Americi. Masovna i jeftina proizvodnja omogućila je da kućni predmeti i nameštaj ovog stila uđu u domove građana srednje klase. Naravno, sam dizajn je puno komercijalizovan i promenjen u odnosu na svoje korene i u nekim slučajevima se približio kiču.

Sam doživljaj modernog bio je 50-tih drugačiji nego danas. Pošto je tadašnja američka i zapadnoevropska javnost bila zaluđena trkom sa SSSR-om oko osvajanja Svemira, a istovremeno je vladala NLO histerija, svi su bili opčinjeni svemirskim imidžom. Predmeti su bili sferičnog i kapsulastog ili nekog drugog geometrijskog oblika. Površine su bile glatke i svedene. Masovno se koristila plastika, što je značajno pojeftinilo proizvodnju. Boje su bile čiste i jake. Uopšte, tada je bilo sve šareno. Sa druge strane dizajn je bio maksimalno u funkciji praktičnosti.

                              Vernerova stolica

Ambijent modernog stila 50-tih mi je interesantan, vedar, šaren i blesav. On je 60-tih i 70-tih, pojavom hipi pokreta postajao sve šareniji i luckastiji. U modu su se vratile psihodelične šare i dezeni svojstveni umetničkom pokretu Art Nuvo-a s kraja XIX i početka XX veka. Sva ta pretrpanost i šarenilo enterijera dovelo je već 70-tih do reakcije u dizajnu i umetnosti. Usledio je novi moderan pokret, koji u svojim mnogim varijantama vlada i do dan danas, a to je minimalizam.

Domovi u stilu minimalizma pripadaju pre svega bogatim ljudima. Prostorije su velike, sa ogromnim prozorima. Tačnije, čitave strane su transparentne. Tako se prostor dramatično povećava. Takođe, granica između spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora postaje fluidna, odnosno spoljašnji prostor se uvodi u unutrašnji. Sa druge strane nameštaja i uopšte stvari u prostorijama ima malo što dodatno povećava prostor. Sam dizajn nameštaja je ima krajnje svedenu formu. Njegove površine su glatke, hladne, bez ikakvih ukrasa. Boja koja apsolutno dominira minimalističkim enterijerom je bela, a kontrast su joj najčešće crna i siva.

                               Minimalistički enterijer

Jedna od varijanti minimalističkog stila je industrijski stil. Kod industrijskog stila izlaže se ono što se inače ranije sakrivalo. Tako se na primer izlažu zidovi od betona. Smatra se da je struktura betona sama po sebi lepa i da je ne treba skrivati. Takođe, izlažu se zidovi od cigle i to tako da se ne skrivaju njene prirodne nepravilnosti i oštećenja. Po plafonu izlažu se cevi, metalne kontrukcije, kablovi i druge instalacije. Brutalnosti ovih izloženih materijala i utisku nedovršenosti koji oni ostavljaju, kontrast su velike biljke. One unose nežnost i prirodu. Puno se vodi računa o i veštačkom osvetljenju jer sa pravim osvetljenjem ovaj kontrast postaje zaista dramatičan. U ovom stilu su ranije često bili umetnički ateljeji u Njujorku (tako je i postao popularan). Danas se ovako češće uređuje poslovni prostor, a ređe dom.

industrijski stil

                                          Industrijski stil

Parola minimalizma glasi “manje je više”. Ona zaista dobro definiše ovaj stil. Ambijent koji pravi minimalistički enterijer ostavlja utisak monumentalnosti, bogatstva, sterilnosti i praznoće. Minimalistički ambijent definitivno ne ostavlja utisak topline i ušuškanosti. Minimalizam u dizajnu enterijera dostigao je svoj vrhunac 90- tih. Dalja evolucija minimalističkog enterijera išla je u pravcu ublažavanja tog hladnog utiska i mešanju sa drugim stilovima. Više se koriste tople boje, kao i tekstura organskih materijala – drveta na primer.

Tako danas, pod savremenim stilom spada mnoštvo varijacija minimalizma. Kao što rekoh, i dalje su prostorije otvorene velikim prozorima, i dalje je nameštaj jednostavan, površine su mu svedene, ali nije toliko hladan, jer se pravi od organskih materijala (čija se tekstura rado izlaže i to se naziva Skandinavski stil). Od boja i dalje dominira bela, ali se rado koriste i druge boje.

Minimalizam je postao toliko rasprostranjen da su neke njegove odlike ušle i u druge stilove. Tako je na primer danas teško urediti enterijer u originalnom vintidž stilu, a da nema nekih premisa minimalizma. S druge strane minimalizam se prilagođava različitim afinitetima, narativima i doživljajima lepog. Na primer, neko voli da mu enterijer, pored toga što je moderan izgleda i glamurozno. Često se onda u enterijer, koji je u osnovi moderan i minimalistički, dodaju npr. teške zavese, bogate strukture, veliki šareni jastuci i prekrivači, veliki lusteri složenih geometrija.

Takođe, savremeni enterijer odlikuje mešanje više stilova. Tako imamo, na primer, japandi stil. Japandi stil predstavlja mešavinu skandinavskog stila i japanskog tradicionalnog stila enterijera. Ovaj stil je meni interesantan, zato što hladnoća jednog savremenog stila ublažena toplinom jednog starog, tradicionalnog stila sa Dalekog istoka, koji istovremeno deluje vrlo futuristički. Ono što je još zajedničko svakoj varijanti savremenog stila jeste unošenje što više zelenila u prostor. Jednostavno, biljke oplemenjuju prostor. Čoveku koji živi u velikom gradu potrebno je da, koliko toliko, odmori čula od svega što jedan veliki grad proizvodi i opusti se u miru svog doma u koji je uneo deo prirode. Kao primer za japandi stil pogledajte ovaj zanimljiv video o kući Marije Šarapove.

                       Mešavina industrijskog i retro stila

Danas, ukoliko uređujete svoj enterijer, nema nikakve potrebe da se držite striktno jednog stila. Ako uredite prostor striktno u jednom stilu, takav enterijer neće imati vaš lični pečat. Uredite prostor onako kako vama najviše prija, tako da vas najbolje predstavlja i da za vas ima značenje. Mešanje stilova je poželjno, ali treba biti oprezan, jer je spajanjem nespojivog lako preći u kič. Za kombinovanje različitih stilova potrebno je imati i ukusa i iskustva i treba znati tačno šta se želi